Kikinda na Netu

DS=SPS

Sre Maj 02, 2012 9:41 pm

Lune (Poslato Sre Maj 02, 2012 9:41 pm)

Za gradske i lokalneizbore proglašene su sledeće liste:

lista za grad Beograd pod rednim brojem 12 lista za grad Niš pod rednim brojem 12 lista za grad Zaječar pod rednim brojem 10 lista za grad Loznicu pod rednim brojem 11 lista za grad Šabac pod rednim brojem 8 lista za grad Valjevo pod rednim brojem 8 lista za opštinu Grocka (Beograd) pod rednim brojem 10 lista za opštinu Vladimirci pod rednim brojem 8 lista za opštinu Svrljig pod rednim brojem 9 lista za opštinu Apatin pod rednim brojem 9 lista za opštinu Pantelej (Niš) pod rednim brojem 12 lista za opštinu Sjenica pod rednim brojem 11 lista za opštinu Bela Crkva pod rednim brojem 15

Idi na temu ovog posta

Crno preduzece

Pet Apr 20, 2012 3:30 pm

Lune (Poslato Pet Apr 20, 2012 3:30 pm)

ko ce da plati dugove...? ako "su" dobili oprost...???

http://www.spc.rs/files/u5/2010/8/sumad.jpg

Idi na temu ovog posta

Četnička torbica

Čet Apr 19, 2012 1:00 pm

Lune (Poslato Čet Apr 19, 2012 1:00 pm)

O Hitlerovim pravoslavcima Štampaj E-pošta

Mirko Đorđević
Kada smo u Danasu 21-22. februara 2009. objavili mali ogled pod naslovom Hitlerovi pravoslavci (redakcija je u nadnaslov stavila - „Zbog čega je u Beogradu prećutana knjiga velikog ruskog istoričara crkve 20. veka D. Pospelovskog“) - nije ni na pomolu bila inicijativa o osnivanju nekakve Hrvatske pravoslavne crkve.

Dobro je bilo što je tako bilo. Jer, pokazalo se da tu knjigu zaista niko nije pročitao, iako postoji na mnogim jezicima pa i na ruskom. Mi smo na temu Ruske zagranične crkve u beogradskoj Republici objavili mnogo ogleda o toj crkvi, koja je bila kvinslinška crkva u kvinslinškoj državi NDH.

Sadašnje zabune su čak i kod ozbiljnijih publicista, posledica svega toga.

Na čelu HPC našao se episkop Karlovačkog sinoda Germogen koji je ubijen krajem Drugog svetskog rata pod okolnostima o kojima treba da progovore hrvatski istoričari 20. veka. Najveće zabune se tiču poglavara te Ruske zagranične crkve koji se zvao Aleksej Pavlovič Hrapovicki, u monaškom činu poznat kao Episkop Antonije. On je rođen 1863. godine, a umro u Beogradu 1936. godine i sahranjen na Iverskom groblju u Beogradu. Bio je plodan crkveni pisac, napisao je „Dogmatiku“ pravoslavne crkve, i uporedna analiza te „Dogmatike“ i „Dogmatike“ Justina Popovića tek čeka svoga pisca. Hrapovicki je u mladosti poslužio F. M. Dostojevskom kao prototip Aljoše u romanu „Braća Karamazovi“. Godine 1918. on je na saboru RPC dobio najviše glasova za patrijarha, ali je žreb odredio za patrijarha Tihona Belavina. Među njegovim delima najzanimljiviji je „Slovar teološko-filozofskih pojmova iz dela Dostojevskog“. I on je 1922. u Sremskim Karlovcima osnovao Rusku zagraničnu crkvu. Nakon njegove smrti, na čelo te crkve došao je episkom Anastasije, koji je A. Paveliću pozajmio Germogena, svog episkopa, da stane na čelo HPC.

Ova dva imena ne treba mešati, a posebno je pitanje zbog čega sada u Hrvatskoj neki hoće Germogena da proglase za sveca, a neki u SPC u Beogradu hvale episkopa Antonija. U ta pitanja za sada nećemo ulaziti do sledeće prilike, a ove napomene imaju za cilj da se otklone neke zabune. Još jedna napomena: nije nemoguće da i neki etnički Hrvati budu pravoslavci, kao što mogu da budu pravoslavci i Japanci, Bugari, Finci ili Estonci. Problem je u tome što se sada jedna istorijska „replika“ poteže kao sredstvo za oživljavanje aveti prošlosti. Treba dodati i to da Hitlerova verska politika nije bila nimalo naivna - pridobio je na svoju stranu bezmalo sve muslimane, posebno one na Balkanu, a pridobio je i veliki broj pravoslavaca iz Karlovačkog sinoda koji su mu služili kao ideološki štit. U ovom slučaju, u pitanju je politički a ne crkveni problem. Hitler je celokupnu imovinu RPC na teritoriji Rajha ustupio Ruskoj zagraničnoj crkvi koju Moskovska patrijaršija nikada nije priznala.

Idi na temu ovog posta

Kosovo (NI)JE Srbija!

Uto Mar 20, 2012 9:38 am

lupus (Poslato Uto Mar 20, 2012 9:38 am)

São Tomé and Príncipe je 89/193. nezavisne zemlje koje su priznale nezavisno Kosovo.

Idi na temu ovog posta

Casovi racunovodstva

Sre Mar 14, 2012 2:25 pm

spiros100t (Poslato Sre Mar 14, 2012 2:25 pm)

Casovi racunovodstva srednjoskolcima i studentima visih skola i fakulteta

- Ekonomski fakultet
- Fakultet organizacionih nauka
- Beogradska poslovna skola
- Visa turisticka skola
- Srednje ekonomske i trgovacke skole
- Megatrend
- Singidunum (finansijsko i upravljacko)
- Poljoprivredni fakultet
- Beogradska bankarska akademija
- R&B College

-Pojedinacni casovi
-Mogucnost rada u grupi 2-4 polaznika
( POPUST ZA GRUPE )
-Resavanje zadataka po vasoj zelji u najkracem roku

Profesor Srdjan

064 / 49 26 266

www.privatnicasoviracunovodstva.webs.com
www.casoviracunovodstva.webs.com

E-mail : sj7971@gmail.com

Idi na temu ovog posta

Zanimljivosti vezane za Kikindu

Ned Mar 11, 2012 2:06 pm

laki53 (Poslato Ned Mar 11, 2012 2:06 pm)

ljudi imam puno slika kako toliko da prikačim

Idi na temu ovog posta

DDR1

Ned Mar 11, 2012 1:44 pm

laki53 (Poslato Ned Mar 11, 2012 1:44 pm)

potrebna Ram memorija DDR1 400Mhz od 512 pa naviše
ponude na PP

Idi na temu ovog posta

Vreme je da svetom vladaju dobri ljudi...

Ned Feb 19, 2012 12:51 pm

Lune (Poslato Ned Feb 19, 2012 12:51 pm)

Vanja Vučenović: SRPSKI MEDIJI RADE PO DIKTATU NEVIDLJIVE RUKE

Vanja Vučenović, rođen 1982. godine, pravnik po obrazovanju, novinar i politički analitičar, tvorac je, i od 2006. godine glavni urednik internet magazina Srpska analitika, sajta koji se bavi političkim, geopolitičkim, ekonomskim i geoekonomskim istraživanjima i analizama. Sarađivao je i pisao za časopis „Nova srpska politička misao“, novine „Srpsko ogledalo“. Pored autorskog i uređivačkog angažmana u Srpskoj analitici, danas piše i za brojne elektronske časopise i sajtove koji se bave političkim i geopolitičkim temama. Živi i radi u Novom Sadu.

Mediji, na mnogo načina, određuju život savremene Srbije, kao, uostalom, i čitave planete. Masovni mediji – televizija, štampa, radio, film, video ali i sve uticajniji internet – poput nekog svemogućeg božanstva, oblikuju našu stvarnost: društvenu, političku, ekonomsku, kulturnu. O moći pomenutih „mejnstrim igrača“ iz ustrojstva univerzuma komunikacija, posebno o onom nastalom u epohalnoj „eksploziji“ interneta, razgovaramo sa Vanjom Vučenovićem, glavnim urednikom e-magazina www.srpskaanalitika.com. Naš sagovornik pripada inače generaciji za koju se do skoro govorilo – njihovo vreme tek dolazi. Danas, međutim, neki komentatori ispravljaju ovo određenje, pa kažu: njihovo vreme je došlo!

Uređujete Srpsku analitiku, internet magazin koji je programski jasno profilisan, a nacionalnim prefiksom i sadržajno unekoliko određen. Sa kojom je namerom ova popularna veb prezentacija pokrenuta?

Pokretanje internet magazina Srpska analitika inicirano je sa namerom i željom uredništva sajta da zahtevniji internet korisnici, koji se zanimaju za unutrašnja politička i šira geopolitička dešavanja u savremenom svetu, dobiju što adekvatnije i „nefrizirane“ odgovore i analize pomenutih tema, a koje se, složićemo se, najčešće vrlo teško mogu pronaći u postojećoj, dosta „tankoj“ i sumnjivo kvalitetnoj ponudi na srpskom medijskom nebu. Pre svega, mislim na „naše“ mejnstrim medije, koji se navedenim pitanjima bave na strogo kontrolisan i, usudiću se da kažem, površan način.

Sa takvim konceptom, ipak niste usamljeni u e-prostoru.

Tačno, ali Srpska analitika jeste projekat čiji je cilj da svi oni koji inače „konzumiraju“ teme koje obrađujemo pokušaju da političke, geopolitičke i uopšte šire društvene fenomene, posmatraju kroz jednu novu dimenziju u kojoj su odbrana interesa naše države i naroda uvek glavni ideal i polazna tačka delovanja. Iskreno, žalim što mnoge srpske medije smatraju „srpskim“ zbog tog, često zloupotrebljenog, prefiksa.

Danas se upravo na internetu nalaze svojevrsne oaze slobodnog mišljenja, nesputane i necenzurisane komunikacije i horizontalnog povezivanja! Koliko su brojni portali, blogovi i e-magazini stvarno moćni i uticajni u životu savremene Srbije?

U uslovima gde „nevidljiva ruka“, kako u svetu tako i u Srbiji, usmerava informativne tokove, formirajući poželjnu oazu strogo kontrolisanog javnog mnjenja, nameće se potreba za nečim drugačijim, alternativnim, nenapadnim i na kraju krajeva, rekao bih, objektivnim. Između ostalog, umešnost u manipulaciji informacijama i istinom jeste i biće glavno oružje svih obračuna i novih „mrežnih ratova“ koje možemo da očekujemo u 21. veku. Najveći deo „naših“ medijskih servisa vrlo dobro je upoznat sa tom činjenicom, te stoga znaju kako, kada i gde treba da „udaraju“. Upravo se tu i otvara manevarski prostor za talentovane i samosvesne e-grupe i pojedince koji ne nasedaju na „svete istine“ pomenutih medijskih magova, za koje se ne zna tačno čije interese zastupaju i brane. Interese našeg naroda zasigurno ne. Potreba za pomenutim „horizontalnim povezivanjem“ svih onih koji ovoj zemlji misle dobro, veća je nego ikada. S obzirom na stanje u kome se Srbija nalazi, to je sada – obaveza.

Nije li preterano dramatično, pa i ispolitizovano, pominjanje povezivanja kao „obaveze”?

Dramatično utoliko što do povezivanja i udruživanja posebno dolazi u stanjima ugroženosti. A danas su ugroženi srpski narod, njegova tradicija i istorija. Zadatak „e-enklava“ jeste upravo to da prava istina preživi u uslovima permanentnog medijskog rata koji se vodi u Srbiji i protiv Srbije. Ne potcenjujte značaj ovakvog oblika e-organizovanja, jer se možda upravo u tim okvirima formira neka nova nacionalno osvešćena elita ove zemlje.

Kako „verni čitaoci“ ponekad gnevno komentarišu, pojedine popularne e-adrese doživljavaju promene i metamorfoze, neke svakako politički i ideološki „frizirane“.

Praktično svaki medij u Srbiji, bilo štampani ili elektronski, koji nastoji da istraje u odbrani nacionalnih interesa, dolazi u opasno iskušenje i situaciju da bude ili satanizovan spolja ili, različitim „proverenim“ metodama, razoren iznutra. Kada kažem razoren, onda mislim na takav način da se potpuno promeni njegova fizionomija, uređivački koncept i da se tako stvori jedno potpuno novo, „čistije“ lice. U pravu ste kada kažete da slični procesi počinju da se odvijaju u okviru mnogih, ranije, mnogo nacionalno „ubedljivijih“ magazina i časopisa. Ali, eto, svedoci smo i sličnih procesa i metamorfoza koje se dešavaju na srpkoj političkoj sceni. Te negativne procese ne bi trebalo posmatrati odvojeno, jer se radi o svojevrsnom sistemu „spojenih sudova“. Planski se razaraju stranke, stvaraju nove „našminkane“ ideologije, pa ko nasedne – nasedne. Samo jedno je sigurno – „nevidljiva ruka“ ne miruje.

Šta je najčitanije u vašem magazinu, ima li pomeranja u interesovanju i komentarima publike?

Najviše interesovanja pobuđuju analize onih društvenih, političkih i geopolitičkih fenomena o kojima se u našem društvu, iz određenih razloga, neopravdano malo diskutuje. Možda zato što se o pomenutim fenomenima u Srbiji jako malo zna. Upravo je zbog toga, čini mi se, naš magazin jedinstven.

Kako je moguće da najuticajniji „državni“ mediji u Srbiji, sa retkom posvećenošću, čak isključivošću, zastupaju jedan pre svega političko-ideološki koncept i program, a ne prvenstveno nacionalne i državne interese? Svejedno kakva, ali obavezno – „evropska“ Srbija?

Potpuno je legitimno zastupati „evroideologiju“, i tu zaista niko ništa ne spori. Međutim, medijsko nametanje i „ubrizgavanje“ isključivo jednog evroatlantskog obrasca, kao jedino ispravnog i mogućeg – i to u trenutku kada se Srbiji svakodnevno, svih ovih godina neopravdano udaraju ćuške baš od strane onih prijatelja iz Brisela i Vašingtona, koji nam, eto, tobože, sve to uvek rade samo zbog našeg dobra, ali mi to ne razumemo – ne može se ni u kom slučaju tumačiti kao dobra namera. S druge strane, čini se da se samo u Srbiji sa tolikim, rekao bih, neobjašnjivim žarom i toliko slepo zastupa jedan koncept, koji je u poslednje vreme ozbiljno uzdrman, i čija je budućnost, prema nekim ozbiljnim procenama, koje dolaze spolja, u najmanju ruku neizvesna. Iskreno se nadam se da će neko napokon „obavestiti“ domaću političku elitu i vodeće medije da politička, geopolitička i geoekonomska karta sveta i Starog kontinenta nije više ista ona kao od pre deset, pa čak ni kao od pre pet godina.

Šta to, svesno ili ne, previđa domaća upravljačka klasa?

Pojavili su se, bez obzira na to koliko to nekome teško palo, i neki „novi igrači“, naklonjeniji interesima Srbije i zainteresovaniji za sudbinu srpskog naroda, i stoga bi nam bolje bilo da prihvatimo takvu realnost i probudimo se što pre iz tog beskonačnog ružičastog „evro-sna“. Jer bi se u suprotnom vrlo lako ponovo mogli naći izvan „dobitne kombinacije“. Na kraju krajeva, poznato je da se od snova ne živi. Na medijima je u, tom smislu, posebna odgovornost, jer je njihov prvenstveni zadatak da zastupaju i artikulišu interese ovog naroda i ove države, a ne da stvaraju „hologram“ u ovom trenutku potpuno neizvesnog „evro-blagostanja“.

Sajtovi E-novina i „Peščanika“ nazvani su u komentarima „ideološkim komitetima druge Srbije“. Jesu li u pravu oni koji tvrde da su prezentacija i uticaj veb adresa ubedljivijeg nacionalnog i patriotskog koncepta još uvek bleđi i manjeg dometa od pomenutih, „komitetskih”?

Nesumnjivo da je uticaj sajtova nacionalne i patriotske orijentacije još uvek na marginama na domaćem medijskom prostoru. Dobrim delom, razlog za takvu situaciju leži u nedostatku minimalnih finansijskih sredstava, preko potrebnih da bi se održao rad pomenutih internet glasila. Takve probleme, čini mi se, nemaju sajtovi koje ste pomenuli i koji se svesrdno „pomažu“ iz raznoraznih domaćih i inostranih fondova. Mišljenja sam da je upravo na samoj državi da omogući svima „ravnopravnu utakmicu“, i ne vidim nijedan valjani razlog zbog kojeg se ne bi podsticala i ona internet glasila koja rade na afirmaciji nacionalnog pitanja i interesa. Ako država ne vidi svoj prioritetni interes u tome, onda ne bih želeo ni da naslućujem o čemu je tu zapravo reč. Sapienti sat.

Prilikom tumačenja pojmova „nezavisnost“ i „sloboda medija“, u našem vremenu kao da se, možda objašnjivo, ali i pomalo volšebno, dogodio najširi konsenzus u rezonu tipa: odrasli smo ljudi, znamo kako se stvari u realnom svetu uređuju, pa stoga ne očekujmo neostvarivo i nemoguće – istinito i „bezinteresno“ informisanje. Da li je takva situacija normalna?

Naravno da to nije normalno. Ako jedan medij neprestano, kao navijen, stavlja sebi i drugima do znanja kako je nezavisan (pitam – od koga i od čega?!), i koji praktično sve svoje prljave rabote pravda i „pere“ argumentom nezavisnosti, onda se taj medij nalazi u ozbiljnom problemu. Ali i svi mi koji ga „konzumiramo“. Međutim, problem je u tome što su mnogi „nezavisni“ mediji u Srbiji, a tu prevashodno mislim na one koji se nazivaju „komitetskim“, u stvari i najviše zavisni od raznih uticaja, što sada postaje toliko očigledno i providno da čovek ne može a da se ne nasmeje na sam pomen bilo kakve „nezavisnosti“. Mislim da bi istima bilo bolje da budu manje zavisni od različitih inostranih fondova i uticaja, pa čak i po cenu da ideal „nezavisnog medija“ nikada i ne dosegnu. Više će pomoći na taj način. Jer, upravo zbog njihovog stremljenja ka dokazivanju „sopstvene svete nezavisnosti“, koja u stvari nije ništa drugo do dokazivanje podobnosti nekome „tamo daleko“, najviše trpe interesi ovog naroda i ove zemlje.

U Srbiji elektronski mediji sa nacionalnom frekvencijom, kao i najtiražnija i najuticajnija štampa, danas izgledaju kao da ih uređuje već pomenuta „ista nevidljiva ruka“! Kontrolisani i dirigovani mediji jesu svetski fenomen, ali u našoj zemlji je to poprimilo dimenzije apsurda.

Da, ta sveprisutna i sveprožimajuća „nevidljiva ruka“ pokreće i završava društvene, političke pa samim tim i medijske procese u Srbiji. I treba priznati da tako nešto nije od juče. Nesumnjivo da je većina „požara“ koji su pogađali ovu zemlju orkestrirana upravo dirigovanjem iz raznoraznih „kuhinja od uticaja“. Šibice je palio u najvećem broju slučajeva neko ko se nalazio izvan granica naše napaćene zemlje. U tom kontekstu, posmatram i ulogu mnogih, kako vole da se nazivaju, „reformskih“ medija, a koji danas pale i žare Srbijom. Nije problem čak i ako jedan medij kontroliše država, ukoliko je to u cilju odbrane nacionalnih interesa. Problem nastupa kada za jedan „nezavisni“ medij postane potpuno jasno da ga kontroliše strana „nevidljiva ruka“, a sama država ne vidi u toj činjenici ništa sporno. A to je danas, čini mi se, naš najveći problem.

Vidite li mogućnost da se to promeni?

Neminovno je da se srpski medijski front proširi u budućnosti i da svoje mesto na medijskom nebu dobiju napokon i svi oni mediji koji društvena i politička dešavanja prate, posmatraju i analiziraju van nametnutih „evro-utopističkih“ okvira. Nesumnjivo da će se takvi procesi odvijati i uporedo sa neminovnim krupnim društveno-političkim „dešavanjima“ koja bi se u nekoj bližoj budućnosti mogla odigrati u našoj zemlji.

Može li se najava gospodina Bruna Vekarića da će se, protiv navodno „ratnohuškačkog delovanja“ novinara, preduzeti „istražne radnje“, razumeti kao iskreno nastojanje da se razjasne tragična događanja na Balkanu?

Zaista, sa velikom radošću iščekujem realizaciju takve najave gospodina
Vekarića, samo se čini da na taj način, po ko zna koji put, krivce tražimo na porešnom mestu. Dajem sebi slobodu da pitam gospodina Vekarića, da li on stvarno veruje u to da su se ratna dešavanja na našim prostorima i kasnija teritorijalna „prekompozicija“ nekadašnjeg jedinstvenog jugoslovenskog prostora mogla desiti bez namere „velikih“ da se jedna velika država razori, zbog ostvarenja dugoročnih strateških i geopolitičkih ciljeva vezanih za ove prostore? Ili ćemo stvar „zataškati“ tako da će se pokazati prstom na sve one igrače koji su igrali neku trećerazrednu ulogu u tragičnim dešavanjima na ovim prostorima? Apelujem da konačno budemo iskreni i prema sebi i prema drugima, i da stvari počnemo nazivati pravim imenom, ali i da ukažemo na prave krivce za sve ovo što nam se dešavalo, naravno. Ipak, za tako nešto potreban je minimum nacionalnog dostojanstva i ponosa. Mi tako nešto, nažalost, još uvek nismo izgradili.

Istragom nad „nepodobnim“ novinarima sada se preti u zemlji u kojoj se do nedavno mnogo govorilo o „izgubljenom medijskom ratu“, kao važnom činiocu opšteg sloma i stradanja. Hipokrizija u Srbiji kao da nema granica, kao da je „oročena“ za večnost?

Reč je tu o sposobnostima i dezorijentaciji nacionalne elite. Večiti problem naše elite jeste to što blagovremeno ne reaguje na sve promene koje im se, naprosto, pred očima odigravaju na globalnom planu. Razlog za to leži u činjenici što nikada nismo imali, a nažalost ni danas nemamo, bilo kakvu nacionalnu strategiju. Jer verovatno nikome ovde nije bilo u interesu da je imamo. Da je kojim slučajem imamo, ne bismo danas tapkali u beskonačnom hodniku čekajući „Godoa iz Brisela“, već bismo trezveno, realno procenjujući svoje interese i mogućnosti, preuzimali „alternativne“ aktivnosti i iznalazili i neke druge puteve, koji nam garantuju kakvu-takvu izvesnu budućnost. Ukoliko zaista plediramo da postanemo ozbiljna država i narod, morali bismo da pristupamo izučavanju i analizi globalnih fenomena i kretanja konačno uz jedan trezven i nesanjarski pristup, oslobođen ideologija, koliko god one, na prvi pogled, „milo“ i obećavajuće zvučale i izgledale.

U novinama danas „svi“ pišu autorske komentare „duha vremena“. Nižu se osvrti na javni diskurs Srbije, potpisani od autora koji nisu medijski profesionalci. Često su to daroviti i fascinantni tekstovi, ali ponekad i banalni do očaja. Iako posprdno stigmatizovana praksa „Odjeka i reagovanja“ devedesetih, savremenom „kolumnomanijom“, kao da – sofisticiranije – biva vaskrsnuta!

Ne vidim ništa sporno u „epidemiji“ kolumnomanije ukoliko pisana reč zadovoljava neke osnovne standarde kulture javnog diskursa i bar neki pristojni minimum profesionalizma. Međutim, dobro ste primetili da je danas u Srbiji „ulaznica“ za kolumne tipa „odjeci i reagovanja“ u većini štampanih medija ipak ta političko-ideološka podobnost, i tu zaista u većini slučajeva nastaje problem. Ipak, možda je najtužnije od svega da je zbog „ideologizovanih“ kolumni, u krajnjoj instanci, najviše trpi kvalitet. Ali, verovatno je sve to odgovorna logika „novog doba“ i „evro-tranzicionog mentaliteta“.

Zanimljivo je i to što se u pojedinim tekstovima pomenutog žanra izriču teški, oštri sudovi o pojedincima i događajima, da bi, ukoliko već ne reaguje tužilaštvo, u skladu sa nekim „staromodnim“ shvatanjima časti, u najmanju ruku morale da uslede ostavke. Ništa od toga. Tišina i ravnodušnost. Reč je, dakle, o papirno-životnom dokumentarcu moralne patologije društva, a istovremeno i o lukavo skockanom, „ventilu“ za kontrolu tenzija i naraslog besa javnosti?

Ponekad zaista zapadne za oko da za neke jasno obznanjene činjenice ili informacije u tekstovima sumnjivo izostane reakcija javnog tužilaštva ili, pak, drugih nadležnih državnih organa. Zagovornik sam teze da se srpsko društvo u globalu nalazi u jednom ozbiljnom moralnom posrnuću, a tendencije i slučajevi koje pominjete samo su logična posledica takvog nesrećnog stanja u kome kolektivno već dugo i beznadežno tavorimo. Živimo u društvu ozbiljno poljuljanih i sumnjivih merila vrednosti. Međutim, pitanje je pod kakvom moralnim nazorima i uslovima je izgrađivana ličnost prosečnog srpskog građanina poslednjih pedeset godina. S druge strane, uvek postoje „ljudi od poverenja“, bilo o kojoj profesiji da je reč. Međutim, sve dok se ne bude shvatilo da upravo najveću odgovornost, moralnu i političku, pa i onu širu društvenu, nose upravo oni koji se nazivaju političkom elitom u ovoj zemlji, ne možemo da očekujemo bilo kakav napredak, ni kao narod, ni kao država. Sklon sam samokritici, a bez obzira na svu ljubav prema svom, srpskom narodu, svestan sam i ogromnih mana koje posedujemo, i stoga mislim da ukoliko uistinu sami sebi želimo dobro, moramo neizostavno da izvršimo suštinske „rezove“ u sopstvenoj psihi i mentalitetu.

Pripadate generaciji rođenih „posle Tita“! Kako doživljavate savremeno javno i, u niz prigoda (društvenih, medijskih i kulturnih manifestacija), pokazano oduševljenje, evociranje uspomena, uz svojevrstan žal, nostalgično prizivanje Titove epohe?

Činjenica da sam rođen „posle Tita“ verovatno mi olakšava da tu, u mnogo čemu za srpski narod tragičnu epizodu, sagledam na jedan objektivniji način. Ne želeći da vređam osećanja svih onih koji su naricali u „Kući cveća“ kada je „ najveći sin naših naroda i narodnosti“ okončao svoj, u mnogo čemu „zagonetan“ životni put, ne mogu a da ne primetim da danas plodove vladavine ovog čoveka sumnjivog porekla i „zadatka“ kusamo svi mi koji smo ostali iza njega. Srpsko nacionalno i teritorijalno pitanje, srpska tradicija, istorija i kultura, na najbrutalniji način sasečeni su upravo za Brozove vladavine. Međutim, i pored svega toga, najviše su ga uzdizali i veličali upravo Srbi, koji su u njemu videli ikonu nekog „eksperimentalnog“ jugoslovenstva. Zašto to nisu Hrvati, koji su i pod Titom ostali Hrvati? Ali to je već naš problem, nas kao naroda, što od drveta ne vidimo šumu, a posledice takvog odnosa prema sopstvenom nacionalnom pitanju i biću neminovno se reflektuju na našu današnju poziciju, kao države i kao naroda. Stoga svako oživljavanje starih „ikonografija“, ili pokušaj reanimacije titoizma, posmatram nikako drugačije nego kao glorifikaciju sopstvenih zabluda, promašaja i problematičnog duhovnog, moralnog i intelektualnog stanja.

Ukoliko se može govoriti u ime generacije, šta iz te perspektive uočavate kao najznačajniji problem srpskog društva?

Došli smo u situaciju kada je od gomile inače preteških problema, teško izdvojiti onaj problem čije bi rešavanje suštinski uticalo na popravljanje stanja u kome se nalazimo kao društvo. Svi problemi koje ste pobrojali jesu suštinski problemi srpske države i srpskog naroda. Smatram da se jedan od naših ključnih problema sastoji ipak u zanemarivanju i potiskivanju sopstvenih duhovnih, tradicionalnih i istorijskih vrednosti. A to je odlika samo malih naroda. Gotovo sve srpske institucije i organizacije koje rade na afirmaciji srpske kulture i tradicije, na udaru su raznih centara moći, u zemlji i van nje. Tu neizostavno mora da nastupi država, čiji je zadatak da uradi sve što je u njenoj moći kako bi sačuvala sve ono dobro i pozitivno što je od nas ostalo posle svih ovih turbulentnih događaja. Stiče se utisak da vlasti nedovoljno zainteresovano deluju na ovom polju, i da nadzor nad ovim bitnim elementima srpskog bića, svesno ili nesvesno, prepuštaju onima čije se namere, ni u kom slučaju ne mogu okarakterisati kao dobronamerne.

U toku su velika „preimenovanja“, veliko istorijsko preispitivanje i pojmova i događaja iz naše bliže i dalje istorije. U svojevrsnoj političko-ideološkoj dijalektici ideja o rehabilitaciji i lustraciji na našoj javnoj sceni, heroji i žrtve ponekad zamenjuju mesta. Kako ove, svakako dramatične promene, doživljava i procenjuje mlada generacija?

Svedoci smo, ali što je najgore, i žrtve „društvenog inženjeringa“ par excellence, koji se permanentno sprovodi nad srpskim narodom, a koji kao bitne elemente uključuje i pisanje nekih „novih istorija“, čime se nanosi nenadoknadiva šteta srpskom društvu i njegovoj budućnosti. Nažalost, danas postoji „maligna“ tendencija da se pojedini značajni detalji iz dalje ili bliže srpske istorije „spinuju“ i prikažu na način neophodan da bi se opravdalo sve ono što je srpski narod, ipak nepravedno, proživljavao u prethodnih dvadeset godina, a čemu je, u dobroj meri, možda i presudno kumovala ne baš pravdoljubiva međunarodna zajednica.

Šta je stvarna motivacija „inženjera“?

Reč je o procesu nametanja svojevrsne autoviktimizacije koja nas polako uzima pod svoje. U pitanju je vrlo opasna tendencija na putu gubljenja identiteta. Mislim da je pod hitno potrebno preduzeti mere kako bi se takve „operacije“ zaustavile, jer će kasnije biti kasno. Rat protiv naše države i naroda praktično nikada nije okončan, već je samo poprimio neke druge, ali ne manje opasne forme.

Sasvim neuobičajeno, nedavno je na celoj strani Politike osvanuo oglas „Apel demokratskoj javnosti“ sa potpisima niza istaknutih zagovornika evroatlantskih integracija. Kaže se da je „devet godina prošlo od poslednje slične situacije, kada su u Srbiji bili ugroženi ionako krhki potencijali za promene, reforme i modernizaciju, odnosno evropsku opciju“?

Neki bitni momenti vezani za čitavu „operaciju“ pod nazivom „Apel demokratskoj javnosti“, bar za mene, potpuno su nejasni. Ako je neko osvojio određeni broj glasova prema izbornim pravilima koja su, između ostalog, ustoličili i zagovornici ovakvog apela, šta je onda problematično u celoj priči. Da nisu možda ovakvi „vapaji“, u stvari, izraz nemoći upravo potpisnika apela da svoju ideologiju i politiku približe građanima i pridobiju poverenje koje, eto, oni misle da zaslužuju? Pitam se odakle crpe taj silni i svemoćni „ekskluzivitet“ za ovakvo reagovanje, i koja podrška u narodu im, na kraju krajeva, sve to omogućuje? Sve mi ovo deluje pomalo neozbiljno, slično ponašanju deteta kada mu neko oduzme dragu igračku.

Živite u Novom Sadu. Kako komentarišete složene prilike u Vojvodini, stavove, govor ili ćutanje, tamošnje društvene elite, intelektualaca posebno? Jesmo li često svedoci „neutralnosti“ i tišine u vremenu u kojem je ćutanje zapravo etički problem?

Problem ćutanja intelektualaca, povodom „ srpskog pitanja“, generalno gledano, jedan je od vodećih srpskih problema u današnje vreme. Naravno, ni Vojvodina nije pošteđena takve negativne tendencije „tišine“, mada su baš intelektualci odavde najmanje pozvani da „ćute“. Politička situacija u Vojvodini dosta je turbulentna, čemu je ponajviše kumovalo pitanje spornog Statuta, a čija se suština, sadržina i cilj u krugu nacionalno mislećih i osvešćenih intelektualca ovde tumače kao nastojanje da se Vojvodini daju prerogativi države. Ovakvi negativni procesi u Vojvodini, ukoliko se ubrzo ne stvori konsenzus koji će zaštiti interese Srbije na sopstvenoj teritoriji, mogli bi lako eskalirati u potencijalno šire i teško zaustavljive „procese“. Vlasti u Beogradu su, bar kako prenose mediji, izričiti u stavu da se nikome neće dozvoliti da pravi još jednu državu na teritoriji suverene Srbije. Naravno, jedno su želje, a drugo mogućnosti. Pravo je pitanje u stvari – koliko je ko spreman daleko da ide, i ko šta kontroliše danas u Srbiji?

Nedavno ste, u zapaženom intervjuu objavljenom u vašem magazinu, sagovorniku postavili sledeće pitanje: „Da li će povećano rusko ekonomsko i političko prisustvo u Vojvodini sačuvati pokrajinu u sastavu Srbije? Koji su centri moći, tajne ili polutajne organizacije, najzainteresovanije i najaktivnije u eksperimentu stvaranja tzv. ‘novog vojvođanskog identiteta’ koji otvoreno propagira Januš Bugajski iz američkog Centra za strateške i međunarodne studije?“ Šta biste vi odgovorili na ovaj niz značajnih upitanosti?

Da, pitanje je postavljeno u okviru ekskluzivnog intervjua koje je uredništvo Srpske analitike vodilo sa istaknutim srpskim intelektualcem, novinarom i publicistom, gospodinom Milanom Vidojevićem. Nesumnjivo da se aktuelna politička trvenja u Vojvodini moraju posmatrati i analizirati u kontekstu zanimljivih „pozadinskih“ aktivnosti koje se odvijaju na ovom terenu već duže vreme. Podsticanje ili veštačko fingiranje „međunacionalnih sukoba“, izranjanje sumnjivih karata samostalne Vojvodine, i to u sumnjivim trenucima, ili čak karte „restaurirane Austrougarske“ sa Vojvodinom kao njenim prirodnim delom, naposletku izjave poput one indikativne koju je dao nekadašnji nemački ambasador Andreas Cobel o pitanju Vojvodine – samo su dodatno podgrejale i danas podgrejavaju već ionako „zagrejanu“ situaciju u severnoj srpskoj pokrajini. Izazivaju i sve veću zabrinutost i upitanost pripadnika srpskog naroda na teritoriji pokrajine. S druge strane, pojavljuju se i „nadahnuti“ pojedinci, koji dolaze uglavnom spolja, i na mala vrata uvode tzv. ‘vojvođanski identitet’, kao kategoriju kojom se nastoji oslabiti i razvodniti svako prisustvo većinskog srpskog entiteta i identiteta na ovoj teritoriji, ali i marginalizovati mogućnost uticaja zvaničnih vlasti u Beogradu na „vojvođanske prilike“. U novije vreme povučen je i niz strateških geoekonomskih i geopolitičkih poteza na „vojvođanskoj šahovskoj tabli“.

Jesu li to i novi igrači oko „vojvođanske šahovske table“?

Ulazak ruskog kapitala, koji se tumači kao prvenstveno geostrateški čin zvanične Moskve, prema pojedinim mišljenima ovde je za sada „prikovao“ Vojvodinu za Srbiju i donekle osujetio negativne tendencije koji se pominju sve više i među „običnim“ stanovništvom severa Srbije. Sve u svemu, nekako se ponovo vraćamo na priču o „nevidljivoj ruci“ i procesima koje bi srpske vlasti morale prepoznati, te blagovremeno, preventivno i efikasno reagovati, kako se ni u naznakama ne bi počelo razmišljati o poistovećivanju kosovskog i vojvođanskog pitanja. Jer, kada se misao dovoljno raširi i odomaći među stanovništvom, tada je već kasno za svaku akciju, koliko god ona dobronamerna bila.

Nedavno su u štampi objavljeni „Novi epigrami iz tuđine“ Milovana Danojlića. Pod naslovom „Glas iz publike“, pisac kaže: „Dok u skupštini odjekuje besna vika/Opredeliti se nije šala/Između plaćenika-izdajnika/I patriota, ali b****a“. Koliko je ovo sumorno viđenje koje nam stiže izdaleka verodostojna slika nas i naše stvarnosti?

Sjajan piščev osvrt na srpsko političko „pozorište“. Sve je rečeno i, čini se, više nego što treba, moj dodatni komentar u tom pravcu bio bi potpuno izlišan.

Idi na temu ovog posta

Da li čitate novine?

Uto Jan 10, 2012 3:24 pm

Lune (Poslato Uto Jan 10, 2012 3:24 pm)

Srpski istoričar Ljubodrag Dimić

otkrio je u ruskim arhivama spis koji potvrđuje da je Staljin poslao dva lekara da ubiju Tita tokom operacije slepog creva. Legenda kaže da ih je Josip Broz Tito u tome otkrio i vratio Staljinu, ali u mrtvačkom kovčegu.
Nije mu mogao niko ništa, bio je jači od sudbine: Josip Broz Tito
Moguću potvrdu ovog atentata, pronašao je istoričar Ljubodrag Dimić sastavljajući "Zbornik dokumenata jugoslavensko-sovjetskih odnosa 1945-56", objavljen ovih dana, a koji sadrži 200 dosad neobjavljenih dokumenata iz ruskih arhiva, piše Jutarnji list.
Taj list podseća da su mnoge priče o mogućim atentatima na Josipa Broza Tita ostale nepotvrđene, ali, prema novootkrivenom transkriptu razgovora Staljina i Titovog čoveka broj dva Edvarda Kardelja, Dimić kaže da je veoma moguće pronašao potvrdu o "medicinskom atentatu" na Tita.
Sumnje u to prvi je izneo jedan od ljudi iz Titovog osiguranja i njegov suborac, general Milan Žeželj, a u svojoj knjizi “Brozovi strahovi” opisao je Miladin Adamović.
Naime, prema Žeželjevim tvrdnjama, 1947, kada odnosi Tita i Staljina više nisu bili tako sjajni, jugoslevnski maršal se razboleo od napada slepog creva, nakon čega je ustanovljeno da mora na operaciju. Iako je tada cela jedna soba uTitovoj rezidenciji preuređena u operacionu salu, sa svim lekarima i drugim medicinski osobljem, iznenada su se pojavili ruski specijalisti, s porukom da ih je lično Staljin poslao da pomognu Titu.
Staljin je poslao amatere da likvidiraju Druga Starog...
Tito ih je potom primio, kako tvrdi Žeželj, navodno zbog toga da se ruski vođa ne naljuti i da se ne bi dodatno zaoštrili odnosi sa Kremljom. Ostalo je zabeleženo i da su operaciju zaista izvršili Rusi, ali da Titu posle toga nije bilo dobro, odnosno da mu se rana zagnojila, pa se pretpostavilo da su medicinski instrumenti s kojima je operisan bili "zatrovani".
Da se radi o pokušaju atentata zakljčili su Titovi saradnici koji su primetili i da se ruski hirurzi ponašaju veoma neuobičajeno. Prema Žeželju, ruski lekari su se ponašali izgubljeno, puno su pili i pušili i bili veoma nervozni, bauljajući pripiti po rezidenciji. Žeželj ih je zbog toga zaključao u sobu i pozvao Titove lekare koji su potom uspešno obavili novu operaciju.
Kada je ta "zavera" Staljina otkrivena ruski lekari su vraćeni u Staljinu, ali u kovčegu.

Idi na temu ovog posta

I Tarzan dobija spomenik u Srbiji

Pon Jan 09, 2012 1:35 pm

Lune (Poslato Pon Jan 09, 2012 1:35 pm)

Ćirilica se u Beču,

igrom sudbine, možda i najuočljivije sačuvala na
Švarcenbergplacu, nedaleko od jedne crkve SPC, doduše isključivo
zaslugom Rusa i Crvene armije. Na ovom trgu je, naime, odmah po
završetku Drugog svetskog rata podignut jedan manji spomenik u znak
sećanja na 96.000 ruskih vojnika koji su poginuli oslobađajući
Austriju od fašizma. Uvređeni Austrijanci preko noći su ga porušili,
što je veoma razljutilo Staljinove pristalice. U paketu sa novim,
grandioznim spomenikom, na čijem se vrhu nalazi naoružani ruski
vojnik, koji su Sovjeti brže-bolje izgradili i ukrasili velikim
ćiriličnim natpisom, stigao je i telegram od Džugašvilija sa vrlo
jasnom porukom Bečlijama: "Porušite li ga ponovo, doći ćemo za 24 sata
i sve ćemo da sravnimo sa zemljom!" Poruka je shvaćena vrlo ozbiljno
pa, uprkos nekolicini pokušaja skrnavljenja za prethodnih više od pola
veka, velelepni spomenik na ćirilici i danas ukrašava ovaj trg u širem
centru Beča.

Idi na temu ovog posta

Maske su pale!

Sub Dec 31, 2011 12:56 pm

Lune (Poslato Sub Dec 31, 2011 12:56 pm)

Krajišnica Ljubica Lončar (107) najstarija je stanovnica Hrvatske

Tito najbolji, a ni Franjo Josip nije bio loš

Za vrijeme cara Franje Josipa bilo je najviše reda. Za kraljeva Petra i Aleksandra nije bilo tako dobro, jer su posvuda bili žandari. Najbolje se živjelo pod Titom. Svima je bilo dobro i nije bilo straha, sjeća se svih politika baka Ljubica

U 107. godini života, Ljubica Lončar sigurno je najstarija stanovnica Hrvatske. Duboku starost provodi u šibenskoj ulici Put gimnazije, gdje o njoj brine šezdesetogodišnji unuk Milorad Lončar Mića, koji rado ističe da je on “jedini djed koji ima živu baku”. Pored Miće, zbraja baka Ljubica svoje potomstvo kao životno blago: još šestero unučadi, desetero praunčadi i jedna čukununučica.

Preživjela je baka Ljubica u svom vijeku i ono što je najteže svakoj majci, smrt dvije kćeri i jednog sina, a jedna kći još joj je živa. Brojna porodica, kroz minulo stoljeće i burne događaje, rasula se svuda po svijetu. U kontaktu je jedino sa devet godina mlađom sestrom Milenom koja živi u Bačkoj.

Udovica sa 36 godina

U crnoj odjeći karakterističnoj za krajiške starice i sa crnom maramom na glavi, baka Ljubica sjedi u svojoj fotelji i napreskokce priča o životu kroz dva vijeka i tri rata. Pamćenje je jako dobro služi i sjeća se svakog pojedinog detalja iz svog dugog života. Jer od njezina rođenja 7. marta 1905. godine u selu Miočiću kraj Drniša dogodilo se uistinu mnogo toga.

Ljubičin otac imao je trgovinu u Siveriću i bio jedini pismeni čovjek u selu, pa je pisao oporuke mještanima koji su odlazili u Prvi svjetski rat. I Ljubičina majka bila je iz utjecajne porodice Cvjetića, čiji je otac bio svećenik u Sarajevu odakle se doselio u Tepljuh. Kako potiče iz popovske kuće, baka Ljubica iskrena je vjernica, održava i poštuje krsnu slavu Svetog Jovana.

- Živjeli smo lijepo, gradski. Djed je imao knjiga, znao je liječiti bolesti i rane, pa su kod njega dolazili čak iz Skradina – sjeća se djetinjstva baka Ljubica.

- U ono vrijeme ženska djeca nisu mogla ići u školu, samo muška. Smatralo se da žena mora biti kod kuće i da ne treba ništa raditi. Tako sam ja ostala bez škole, ali zato je moj brat išao i završio za bogoslovnog profesora. Kada bi on došao iz škole, pričao bi mi šta je učio, pa sam nekako naučila čitati i pisati – priča Ljubica, koja je nadživjela sva carstva, kraljevstva, režime, sile, okupacije i države.

Kao bogata djevojka udala za mladića koji je poticao iz siromašnije porodice, ali materijalne razlike nisu bile prepreka za ljubav i brak. No, već početkom 1941. godine ostala je bez supruga, kojeg su ubili ustaše. Iako je sa 36 godina ostala udovica, više se nije udavala. Posvećena odgoju djece, ova se Krajišnica sama muški borila sa svim problemima koje su donijeli život i rat.

- Preživjela sam žalosno. Najgore je bilo kada su mi muža odveli, a ja ostala sama sa četvero male djece. Tada je bilo sramota da se udovica uda za drugog muškarca – kaže.

Plela je, šila, radila u polju i još mnogo toga u ta teška vremena.

- Išla sam raditi i u rudnik, prenositi daske i grede. Trgovala sam solju u Bosni da bih dobila malo hrane za djecu. Tada je sol bila vrijedna – opisuje starica nekadašnji način života.

- Za vrijeme cara Franje Josipa bilo je najviše reda. Franjo je bio strog i u svemu je vladao red. Nitko nije znao ni čitati ni pisati, ali svi su poštivali vlast i ponašali se kako treba. Što je kome trebalo, to je dobio. Za kraljeva Petra i Aleksandra nije bilo tako dobro, jer su posvuda bili žandari. Bilo je bolje pod okupacijom Italije 1918. godine. Došla ta talijanska vojska, bili su to fini ljudi. Pomagali su nam oko kuće, orali su, kopali vinograd i čuvali nam blago. Isto su takvi bili kada su nas okupirali opet 1941. Najbolje se živjelo pod Titom. Svima je bilo dobro i nije bilo straha – nabraja baka Ljubica sve preživljene politike.

Jednom kod doktora

Pošto joj je zbog blizine otkopa mrkog ugljena kuća počela tonuti, tadašnja vlast ju je isplatila i ona je za taj novac kupila kuću u Kninu, gdje je dočekala devedesete.

- A onda je došao Mile Martić, pa su nam rekli da sada živimo u Krajini. Nije bilo loše. Bilo je mesa. U susjednoj kući bio je stacioniran UNPROFOR koji me svaki dan obilazio. U “Oluji” su me pokupili i poslali u Srbiju – priča Ljubica, koju je iz Bajine Bašte u Šibenik doveo unuk Mića, gdje zajedno žive već 18 godina.

Poslije “Oluje”, kuća Ljubice Lončar u Kninu bila je devastirana. Nestale su tako brojne porodične uspomene, fotografije, knjige, orden njenog oca koji je dobio od Franje Josipa u Tirolu… Unuk Mića često baki Ljubici ispuni želju i odveze je u rodni Miočić, gdje obiđe grobove i zapali svijeće.

Starica, kojoj bi malo tko dao tolike godine, nikada u životu nije bila bolesna. Pokretna je, sama namješta krevet, sama održava higijenu i oblači se, tek ponekad za šetnju između spavaće i dnevne sobe upotrijebi kuhinjski stolac. Njezin zdravstveni karton potpuno je prazan: kod liječnika je bila samo kada joj je u rudniku pala daska na glavu i jednom ju je mučila žuč, ali tada je – pobjegla iz bolnice.

Malo jede, malo pije, svakog dana plete

Recepta za dugovječnost, kaže baka Ljubica, nema. Unuk Mića otkriva da je tajna njene vitalnosti u skromnim obrocima:

- Uvijek je vrlo malo jela, ali jede uglavnom sve, pa i masno, i ništa je ne boli. Ne voli slatko. Ne popije ni čašu vode na dan. Ujutro popije tursku kavu, a onda doručkuje nešto keksa i mlijeka. Prije je pila rakiju, ali je u posljednje vrijeme neće. Ručak joj se najčešće sastoji od blitve i kakve juhe, a večera od komada kruha s maslinovim uljem i čašom vina.

Baka Ljubice slabije čuje, ali zato joj je vid toliko dobar da svaki dan plete i bez problema provlači konac kroz iglenu ušicu. Kraj sebe uvijek ima konac i iglu broj šest. Na pitanje dokle će živjeti, odgovara: “Dokle Bog kaže.”

Idi na temu ovog posta

PLINSKE PECI

Ned Dec 25, 2011 1:53 pm

laki53 (Poslato Ned Dec 25, 2011 1:53 pm)

ZBOG PRELASKA NA CENTRALNO GREJANJE PRODAJEM PLINSKE PECI KOJE SU MI SADA VISAK
KONTAKI TELEFON 064 342 8910 LASLO

Idi na temu ovog posta

Udruzenje gradjana "Enterprise" za gradjane Kikinde

Uto Nov 29, 2011 11:04 am

Mantas (Poslato Uto Nov 29, 2011 11:04 am)

AKCIJA UPUCAVANJE!!! Kikindaski CALL OF DUTY MODERN WAR FARE 2 SERVER.Mogucnost pristupa sa interneta i Wlan-a popularnije wireless-a (pristupne tacke kiwireless,kiwireless1,kiwireless2) skroz besplatno.Server pod imenom Enterprise wireless Srbija kikinda HC|TDM vidljiv na listi servera alterIWnet-a
http://www.kiwireless.co.nr

Idi na temu ovog posta

Zašto Kikinda NIJE grad?

Pet Nov 18, 2011 4:38 pm

lupus (Poslato Pet Nov 18, 2011 4:38 pm)

http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Luksuz-u-Srbiji/Skotski-zamak-blizu-Kikinde.lt.html

Gde je ta Kikinda

Niko od izbeglice iz Krnjače nije želeo da obiđe seoske kuće u Banatu, kako bi tamo, eventualno, započeo novi život

Bivše radničke barake u predgrađu Beograda od 1993. godine su „privremeni” smeštaj za izbeglice (Foto Z. Kršljanin)

Pančevački put bez broja i bez nade. Stare barake u kojima žive tužni ljudi, sa besplatnim smeštajem i tri obroka dnevno. Više od dva časa, uzalud pokušavam da pronađem dve porodice iz Kolektivnog centra za izbeglice u Krnjači, koje bi sa ekipom „Politike” pošle u Kikindu. Želeli smo da pogledaju kuće i imanja koja su prilično jeftina – do sedam hiljada evra, koliko Komesarijat za izbeglice plaća kupovinu seoskih domaćinstava. Uz dodatak od 1.500 evra, za eventualne sitne popravke.

Možda bi im se kuće dopale, možda bi bar dve porodice napustile te stare barake i započele novi život, u novom domu. Bašaid, selo pored Kikinde, ima školu, prodavnice, policijsku stanicu, zabavište... Imaju struju, telefone, sprovedena je gasifikacija. Banatsko, laloško selo, sa gostoprimljivim meštanima, na magistralnom putu... Selo se prazni, ljudi odlaze. Možda bi za izbegle i raseljene iz ruralnih krajeva Hrvatske, BiH ili saKosova i Metohije, tamo bio spas? Za mnoge, takav scenario je logičan. A za te ljude?

Milorad Bobar je bio skeptik od časa kad sam kročio u drugi po veličini Kolektivni centar za izbeglice u Srbiji, otvoren u drugoj polovini 1993. godine. Nekada je imao više od 600 stanovnika, a danas gotovo upola manje. Tačno 322 osobe, od kojih su 110 došle sa Kosova.

– U poslednjih šest meseci, dve porodice su našle novi dom u seoskim domaćinstvima. Familija iz Bosanskog Broda otišla je u Alibunar, a žena iz Hrvatske, pošla je Ibarskom magistralom i pronašla kuću nedaleko od Beograda, u Vraniću – kaže Bobar koji od 1998. godine vodi smeštaj u kampu u Krnjači. Za poslednjih 13 godina, prema njegovom sećanju, manje od 10 porodica je započelo novi život u seoskom domaćinstvu.

– Trenutno se dve porodice iz kampa u Krnjači interesuju za kupovinu kuće na selu – priča Bobar, ali se kladi da niko neće krenuti sa nama ka Kikindi.

Ljudi su već pustili korenje u Beogradu, deca su im ovde pošla u školu, bolesni se ovde leče...Avetinjski deluje pejzaž nekadašnjih radničkih baraka propale društvene firme iz propale zajedničke države.

Slobodan Uzelac traži kuću na selu. „Oluja” ga je oduvala u Krnjaču, zajedno sa ženom i troje dece, iz sela Zimića, udaljenog 15 kilometara od Karlovca. Živeo je na selu, ali neće u vojvođansko. Selo može, ali u beogradskom pašaluku.

– Koliko ima do Kikinde? Dva sata vožnje? Ne, suviše je daleko od Beograda. Ja tražim kuću najviše 50 kilometara daleko odavde, u pravcu ka Obrenovcu. Radim na građevini, sin se nedavno zaposlio, ćerke su mi bolesne i ovde imaju redovne terapije – kaže mi Uzelac, odbijajući da makar pogleda te kuće i ta imanja kod Kikinde.

Njegova supruga je još odlučnija. Jedva razaznajemo crte njenog lica, kroz mrežu razapetu preko prozora barake koja štiti od komaraca mutanata, zaštitnog znaka Krnjače.

– Kikinda je predaleko. Ovde smo započeli novi život.

Đorovići su druga porodica koja se javila upravi kampa, tražeći kuću na selu.

– Pobegli smo iz dva rata. Iz Bosne smo stigli na Kosovo, sa Kosova smo pobegli u Krnjaču. Mi jesmo za selo, za kuću, ali da mi grad bude blizu. Ne mogu više decu da 10 puta selim iz škole – priča Milica Đorović, majka četvoro dece. Njena ćerka, završila je osmi razred. Smeje se.

– Mama, gde je ta Kikinda?

Sedamdesetrogodišnja Draginja Ivković, iz sela Brđane kod Siska, izlazi iz prenatrpane sobe, pažljivo nas sluša, i pita me, oslanjajući se na štake:

– Sine moj, jeli ima nešto bliže od te Kikinde?

Tragamo dalje. Četrdesettrogodišnji Siniša iz Uroševca nema problema sa kilometražom do „te Kikinde”. Ali on bi u suprotnom smeru. Ka Kruševcu ili Kragujevcu. Tamo ima rodbinu, kumove, prijatelje...

– Ne, za Vojvodinu me ne vezuje ništa – kratko se preispituje u sebi – To ne dolazi u obzir.

Zaustavljam još jednog čoveka iz Uroševca koji je upravo sipao ručak u plastičnu posudu. Ne želi da se predstavi. Oteli su ga na Kosovu, ratovao je, pa je pobegao.

– Šta je, hoćete opet da nas selite? Možda vam smetamo u Beogradu?

Čovek iz Uroševca je naprasit, razdražljiv... Nekoliko puta je duboko udahnuo, a potom se izvinio.

– Sin mi ovde studira, ovde ima šansu da uspe. Za mene je ionako gotovo, ali želim da budem blizu njega. Da ga gledam kada diplomira, kada se oženi, kada dobije decu... Želim da vidim kako uspeva ovde u Beogradu. Molim te, ne zameri mi zbog toga – kaže čovek.

Ne zameram mu.

– Neće niko da kopa. I da odu u tu Vojvodinu, treba im traktor, mašine... Da su ta sela vredela, ne bi ih napuštali, ne bi te kuće bile za džabe. Morate pronaći nekoga kome je baš stani-pani – savetuje me Splićanin Miroslav Nenadić.

On se snašao sam. Podigao je jedan sprat blizu Batajnice.Gorko se smeje. Ona porodica koja je otišla u Alibunar, već se kaje.

Mogu li se osuđivati ovi ljudi zbog „sindroma beogradizacije”? Milorad Bobar koji me ispraća, smatra da svako ima pravo na svoj izbor. Dobar ili loš, njegov je.

Nekoliko ljudi izgubljeno hoda kampom bez broja.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 31.08.2011.

Idi na temu ovog posta

Dodela nagrada Treceg međunarodnog festivala poezije i kratk

Sre Nov 16, 2011 10:25 pm

djmediana (Poslato Sre Nov 16, 2011 10:25 pm)

Dodela nagrada Treceg međunarodnog festivala poezije i kratke price "Trifun Dimić"

Ziri festivala radio je u sastavu mr. Jovan Mihajilo (predsednik), mr.

Nera Legac (clan) i Stojan Simic Krpica (clan). Na konkurs je stiglo

nekoliko hiljada radova od vise stotina autora iz zemlje i

inostranstva (mahom iz zemalja bivse Jugoslavije).

Prvu nagradu "Treceg međunarodnog festival poezije i kratke price "Trifun Dimić"u konkurenciji do trideset godina za poeziju dobila je Elizabeta Zec iz Sombora i Vladimir Perić iz Beograda.

Elizabeta Zec

Rodjena 27.maja 1981. godine u Somboru. Zavrsila Srednju Ekonomsku skolu u Somboru.

Nekoliko meseci je bila poslovni sekretar Miss Yu co. U Beogradu gde je vršila prevodilačke usluge direktoru marketinga sa engleskog jezika na srpski jezik i obrnuto. Na taj način uspešno savladala poslovni jezik namenjen svim lokalnim i pokrajinskim institucijama, kako za Srbiju, tako i za institucije u inostranstvu. Godinu dana je bila tehničko lice „Foruma romskih NVO Sombor“ gde je bila honorarno isplaćivana iz budžeta somborske lokalne samouprave. Na ovom radnom mestu je svakodnevno komunicirala sa pripadnicima romske nacionalne manjine.

Učestvovala je u književnim večerima, konkursima, kulturnim manifestacijama, organizovala je dečije balove, čitala poeziju deci i odraslima u studentskom domu u Somboru. Istovremeno postaje koordinator književne sekcije „KPDR“ Sombor, gde je bila koordinator projekata vezanih za kulturno jačanje romske nacionalne manjine, čitala je svoje pesme i u Klubu Književnika Srbije sa Piroškom Kovač, bila je član „Poetskog igrališta“ gde je upoznala afirmisane somborske pesnike i književnike. Izdala jednu knjigu „Istinite priče naših života“ u saradnji sa Piroškom Kovač. Živi i radi u Somboru.

Vladimir Perić je rođen 28.09.1981. u Beogradu. Piše poeziju i prozu. Učestvovao je na više književnih konkursa, a objavljen je u zbornicima Rudnička vrela 2008, Rujeve lati 2009, Garavi sokak 2010, Novosarajevski književni susreti 2010, časopisima za kulturu Avangrad br. 7 i Split Mind br. 8, i u zborniku kratkih priča Priče za poneti. Finalista festivala mladih pesnika Dani poezije 2010 i 2011 u Zaječaru i 40. Ratkovićevih večeri poezije u Bijelom Polju. Dobitnik II nagrade na 55. Majskim susretima u Beogradu i nagrade žirija na literarnom konkursu On the Road festivala u Beogradu. Nagrađen na VII međunarodnom poetskom festivalu Castello di Duino u Trstu, gde mu je pesma, odlukom žirija, predviđena za objavljivanje na italijanskom i engleskom jeziku. Na 33. Kikindskim pesničkim stazama osvojio nagradu „Miloš Šubarički“.

Drugu nagradu za poeziju u kategoriji do 30 godina je dobio Elvir Kopic iz Bosanske Krupe I ,

trecu nagradu za poeziju u dobio je Goran Gatalica iz Zagreba.

.

Prvu nagradu festivala "Trifun Dimić""u konkurenciji do 30 godina

za kratke price dobio je Bojan Kiš, rođen 1990. godine u Vršcu

Bojan Kiš, rođen 1990. godine u Vršcu. Student. Piše kratke priče i pesme.

Nagrade:

I mesto na književnom konkursu regionalnog centra za talente „Mihajlo Pupin“ iz Pančeva (predsednik komisije mr Vasa Pavković, Pančevo, 2009);

II mesto na regionalnoj smotri umetničkog stvaralaštva talenata iz oblasti „književnost“ u organizaciji regionalnog centra za talente „Mihajlo Pupin“ iz Pančeva (Pančevo, 2009);

II nagrada na književnom konkursu „Mladi u borbi protiv raka“, u organizaciji društva Srbije za borbu protiv raka (predsednik komisije prof. dr Aleksandar Jerkov, Beograd, 2009).

Objavljivan:

Zbornici:

- Literarne staze (Vršac, 2009);

- Vršačka poetska susretanja (Vršac, 2009, 2010, 2011);

- Žubori sa Moravice (Ivanjica, 2010);

- Sinđelićeve Čegarske vatre (Niš, 2010).

Književni časopisi:

- Povelja (Kraljevo, 2010).

Ostalo:

- Pupin (Glasilo Regionalnog centra za talente „Mihajlo Pupin“, Pančevo, 2009);

- Novi Svet (Časopis, Beograd, 2010).

Drugu nqgradu je dobila Neda Šegrt,

student četvrte godine na Akademiji Umjetnosti u Banja Luci i Borka Lakić

iz San Hozea

(Kalifornija),

trecu nagradu dobio je Marko Jovanovic

apsolvent zurnalistike u Novom Sadu.

srednjoskolci poezija

prva nagrada za poeziju Inda Mulaahmetović iz Sarajeva,

druga nagrada za poeziju Đurđija Peruničic iz Uzica,

treca nagrada za poeziju Tatjana Ignjatović iz Sombora .

srednjoskolci kratke price

prva nagrada Tamara Ambo iz Novog Sad,gimnazija ,,Jovan Jovanovic Zmaj’’ i Julijana Dobrasinovic knjazevackegimnazije,inace iz Svrljiga,

druga nagrada Katarina Đošan iz Zvornika u Repubici Srpskoj i Milka Kovačević iz Beceja,

treca nagrada j Marko Pejatović, Pljevlja.

poezija osnovci

prva nagrada: Iva Baštovanović iz Kruševca,OS "Dositej Obradović" i Sara Markovic iz OS"Arcibald Rajs",Beograd i Dajana Golubovic OS Crna Trava,

druga nagrada Ana Petrovic, Prva obrenovacka osnovna skola VII-2 Obrenovac i Sara Trifkovic ,JJZMAJ iz Sremske Kamenice,

treca nagrada Miljan Stevanovic OS „Veljko Cubrilovic“ ,Priboj,Rs,BIH. Luka Maksimovic iz Nisa,OS "Car Konstantin"i Mirjana Rakic , JJZMAJ iz Sremske Kamenice..

kratka prica osnovci

prva nagrada iLidija Obradovic z OS"Arcibald Rajs",Beograd,

drugo nagrada Anastazija Kocic OS Stefan Nemanja iz Nisa,

treca nagrada Ivan KESIC iz OS JJZMAJ iz Sremske Kamenice.

Specijalna nagrada Ljubinki Markovic,rukovodiocu literarne sekcije OS "Arcibald Raj' ,Beograd,za negovanje kreativnosti dece

Dodela nagrada ce se izvesti u odeljenju Gradske biblioteke "Stevan Sremac"

Novi Sad

Narodnih heroja 19

u CETVRTAK 10.11.2011.godine u 18 sati uz odgovarajuci umetnicki program..

Idi na temu ovog posta

TRECIi medjunarodni festival poezije i kratke price "Magda S

Sre Nov 16, 2011 10:24 pm

djmediana (Poslato Sre Nov 16, 2011 10:24 pm)

TRECIi medjunarodni festival poezije i kratke price "Magda Simin"

TRECIi međunarodni festival "Magda Simin" u Novom Sadu, nazvan po jednoj od najvećih jevrejskih pesnikinja i pisaca u Vojvodini, objavio je konkurs za literalne radove na slobodne teme u kategoriji pesme i kratke priče u kategoriji osnovaca,sredenjoskolaca i omladine do 30 godine.

Poziv za učešće upućen je deci, srednjoškolskoj, studentskoj i omladini do 30 godina, bilo da su iz Srbije, ili van nje.

Radove treba poslati na e-mail adresu: stojan.simic.krpica@gmail.com, ili poštom, na adresu: Trecii međunarodni festival poezije "Magda Simin"
(za konkurs), Stojan Simić Krpica, Marka Miljanova 18/39, Novi Sad, Republika Srbija.

Radove (do tri pesme, odnosno priče) treba poslati do 20.novembra 2011.godine u tri primerka (za one koji šalju poštom), a u jednom primerku za one koji šalju e-mailom.

Potrebno je poslati i kratku biografiju uz napomenu u kojoj kategoriji ucestvuje,u kategoriji osnovaca,u kategoriji srednjoskolaca ili u kategoriji do 30 godina.

Mole se ucesnici konkursa da radove salju sto pre ne cekajuci 2o novembar.

Festival organizuje Scena svih kreativnih, uz podršku i pomoc mr Nere Legac Rikic i mrJovana Mihajila , a prema ideji i inicijativi Stojana Simića Krpice.

Idi na temu ovog posta

GDE STE RADIKALCIII IIIIIIIIII IIIIIIII???? ????????????????

Ned Okt 30, 2011 3:44 pm

Lune (Poslato Ned Okt 30, 2011 3:44 pm)

ma nisu radikalci, ali pitaju

http://facebookreporter.wordpress.com/2 ... b0-%d0%b8/

Idi na temu ovog posta

Hrvatski vojnici u Medackom dzepu...

Čet Okt 27, 2011 1:04 pm

Lune (Poslato Čet Okt 27, 2011 1:04 pm)

Vojnici JNA... u *svom dzepu*, za razliku od..hm,hmm

http://www.youtube.com/watch?v=SmdDk0QUzGw

Idi na temu ovog posta

Sta je cilj Amerike?

Pet Okt 21, 2011 1:47 pm

Lune (Poslato Pet Okt 21, 2011 1:47 pm)

„Ламенту над Београдом“ (1956), последњој песми Милоша Црњанског, химни која у романтичарском маниру метафоризује смрт (веле)града, и, његовог, песника, налази се прегршт алузија на мање познате, а историјом пребогате географске просторе, и заборављене, заправо никад ни упознате, а трајношћу, опет, благословене народе. Једна од тих алузија односи се и на неустрашиво, у борби опако, ратничко племе Кабилије, смештено на западу и северу Африке, у пешчаним оазама Сахаре скривено, и од, просветитељског импулса, западне цивилизације заштићено, и необухваћено. Чак и за, ретке, пасиониране, читаоце Црњансковог стваралаштва, углавном непримећено.
„Ја ћу негде, сам, у Сахари, стати,
у оној где су каравани сени,
али, ко што уз мртвог Туарега чучи мати,
Ти ћеш, до смрти, бити утеха мени.
А кад ми сломе душу, копље, руку и ногу,
Тебе, Тебе, знам да не могу, не могу.“
Номадско, дакле, племе, Туареги.
Помен на ове, до последње капи крви свом песку одане, муслиманске ратнике, бележи се још код Херодота. Али, јунаштво ових мушкараца, међу сунитима ваљда јединим који се, уместо жена, забрађују, тог „Плавог народа“, названог тако по боји одеће у коју се, вековима, огрћу, прожето неугаслом жеђи за слободом, обележено, из века у век, прераном смрћу, окупано крвљу, тако, на први поглед, супротно матријархату, вредношћу којом су највише надахнути, овековечено је и у новијој историји. У неравноправној борби, крајем деветнаестог, и почетком двадесетог века, у жестоком, и као толико пута до сада у њиховој прошлости, узалудном, без икаквог изгледа на успех, супротстављању француским колонизаторима, који су, проширујући њихову свест зраком просвећености, сузили слободу њиховог кретања, касније, новоуспостављеним границама новонасталих независних држава, Нигера, Малија, Алжира, Буркине Фасо и Либије. Ипак, просветитељска традиција не задире толико у прошлост, као традиција Туарега. Она је, очувана уз помоћ ратничког пркоса, у једнаком интензитету присутна и данас, када су Туареги, са истом спремношћу на жртву, и помиреношћу са сасвим извесним поразом, и губитком живота, поново, у саобразју са скоро три хиљаде година дугим, непроменљивим, чергарским схватањем живота, страх и трепет за хуманисте широм планете. Запрепашћене отпором који као последњи бастион одбране Моамера ел Гадафија, на југу Либије, пружају знатно надмоћнијим припадницима новог либијског режима, не дозвољавајући му да, иако има обилату помоћ најјачег војног савеза света, освоји једино преостало упориште вође Џамахирије. Његов родни град Сирт.
Црњански је, несумњиво, познавао историју Туарега, а њихов инат, и непокоривост, чврсту решеност да не прихвате вредности новог, надолазећег света, целим својим бићем осећао. Знао је то и Гадафи, иако, највероватније, није читао Црњанског. Као што ни Црњански, можда, није могао да претпостави како ће судбина Сирта, данас, бити тако блиска судбини Београда, 1999, а истрајност Срба тако далеко од непоколебљивости Туарега.
А, можда, је и могао. Иначе не би, у романтичарском, али и патриотском, заносу везао своју судбину у Београду са трагичном судбином пустињских номада у Африци, нити би, са хладном скепсом, и не без ироније, опоменуо Србију и свој народ да ће једино опстати уколико буду следили поучан пример Туарега из Сахаре. Црњански је још средином прошлог века знао да Београд, са све уочљивијим контурама наднационалног, и анационалног, наддржавног, велеграда, није њему, чергару, и родољубу, као ни његовим сународницима, Мајка, и да ми од њега не можемо очекивати оно због чега Туареги, са грчом смрти на лицу и ведрином вере у души, већ три хиљаде година, у битки за песак, остављају своје кости у дубинама пустиње, уверени да тако чувају сенке некадашњих каравана, као једини смисао, и пут према Сунцу. Јер, Очеви Београда не чуче над мртвим Србима, као што Мајке Сахаре плачу над погинулим Туарегима; и уместо копља, и узвишене смрти, дарују нам мир и ништаван живот. Не на нашој земљи, него у, глобалном, велеграду.
Опрљени сунцем рационализма ми смо данас онемогућени да прихватимо туарешку филозофију живота, али можемо на трагу Милоша Црњанског, надахнути „Ламентом над Београдом“, и у светлу актуелних догађања, донекле новим читањем његове тестаментарне поеме, да се запитамо: Да ли је Гадафи боље „прочитао“ Црњанског него ми?
Поуздани одговор на ово питање очекивати не можемо, али се, барем, треба надати одговору који рачуна на снажну, у дослуху са истином, уметничку имагинацију. Довољно моћну да нас увери како су туарешке барикаде, као израз борбе за живот на својој земљи, и борбе за право на различитост, и самосвојност, кроз историју постављане свим светским империјама, па и овој савременој, либералној, пример слободарског духа, и противљења, глобалном, злу, које се незаустављиво, одавно све силовитије разлива и по нашим, српским, душама, учинивши од нас бесловеснике који више нису у стању да се присете колико су некада давно, док су душом и копљем, крвљу својом, хранили отаџбину, помирени са тренутним поразом, уверени да ће њихова земља кренути, из смрти, и крви, према Сунцу, на свој пут, били тако блиски, и сродни, Туарегима. С том разликом што ми, за разлику од ових племенских ратника, и данас имамо, какву-такву, државу.
Црњански је још 1956. године слутио да Београд, обасјан светлима мегалополиса, напушта националну традицију, па је стао у сен туарешких каравана, за које је, очигледно, био убеђен да ће, и пола века после „Ламента над Београдом“, бити вредни помена у песми, доприносећи њеној вечности, ванвремености, омогућити остварење романтичне, крхке, жеље за безвременошћу.
Ту жељу разумео је Гадафи, и кренуо, спасоносним, трагом, назначеним у „Ламенту над Београдом“. Нас, који смо Црњанског ишчитавали, одавно смо изгубили тај траг.

Idi na temu ovog posta

Jos jedan napad na Srbina u Hrvatskoj

Sre Okt 19, 2011 2:36 pm

Lune (Poslato Sre Okt 19, 2011 2:36 pm)

Ne kužim, koliko je prošlo od rata? Jedno dvadeset godina sigurno? Još su nam "Srbi" neprijatelji? Kad nekoga danas želimo uvrijediti onda mu kažemo da je "Srbin" pa i onda kad se čovjek zove Hrvoje Hrvatin? Nevjerojatno. Ni devedesetih nije bilo tako.
Ako se sjećate, a sigurno se sjećate, predsjednik Tuđman je imao dva unuka, Sinišu i Deana. Ti klinci su tada, a i danas su, bili Srbi, ono baš Srbi, ne "Srbi". Pa ipak u Saboru nitko to nije stavio na dnevni red. Nisu izbačeni iz škole. Kuća im nije zapaljena. Bakica im nije bačena u bunar. Njihovoj majci članovi tadašnjeg HDZ-a nisu obrijali glavu ni ženu uvaljali u katran pa dodali malo perja kako su to, neko kratko vrijeme, činili Francuzi Francuskinjama koje su se tucale sa Nijemcima.
Želim reći, pred dvadeset smo godina, mi Hrvati, bili tolerantniji nego danas. Nekad, kad sam ja bila djevojčica, sve je bilo drugačije. Odrastala sam u Mošćeničkoj Dragi, najljepšem mjestu na svijetu. Davne šezdeset i neke svi su mještani, pa tako i moji roditelji, svoje spavaće sobe iznajmljivali "Švabama", kako smo mi tada zvali Nijemce i "Fašistima", to su bili Talijani.
Sjećam se da su moja nona, moj otac i moja majka, bivši partizani, znali ispod oka pogledavati na "Švabu" bez noge ili ruke. Ne bi im se svidjelo ni kad bi u sobi ujutro, dok je "Švaba" bio na plaži, naletjeli na protezu. Nona bi uvijek rekla: "Sigurno je nogu ostavio u Jugoslaviji." I na tome bi stalo.
Moja je porodica imala planove. Napraviti bolje kupatilo, urediti konobu, kupiti barku. Ja sam se nadala da ću preko noći postati ljepotica poput Brigitte Bardot a onda glumica. Svima nam se smiješila lijepa budućnost. Na plaži smo, mi djeca, od "Švaba" posuđivali "luftmadrace" i na njima provodili sate i sate dok su "Švabe" plivale bez dodatne opreme.
U školi smo, nećete vjerovati, već u četvrtom razredu učili švapski koji se u školi zvao "njemački". Koliko smo dvadeset godina nakon Drugog svjetskog rata, mi Dražani, bili benevolentni prema neprijateljima govori podatak da smo spavali u konobama dok su se horde zlotvora baškarile u našim krevetima.
Jest da smo mi curice ponekad nekoj Švabici znale ukrasi najlonke ili svoja pazuha pošpricati neprijateljskim parfemom, nismo znale da parfem nema što raditi pod pazuhom, ali.I još smo, to je iz današnje perspektive pijanih hadezeovaca ono najstrašnije, od prljavih, krvavih švapskih i fašističkih para dizali katove na kućama, kupovali automobile i vikendice i dezodorans 8×4.
Bili smo izdajice svoje domovine koju smo, kako apsurdo, upravo izdajom činili ljepšim mjestom za život. Ne pada mi na kraj pameti zagovarati suživot sa četnicima kojih još uvijek ima u Najljepšoj Našoj. Naprotiv, ubij, ubij Srbina! I ja sam se promijenila.
Ali, eto, kad se sjetim svoga djetinjstva. Možda bi nam ipak svima bilo bolje da zaboravimo prošlost i okrenemo se svijetloj budućnosti? Da, imate pravo. Nismo mi danas drugačiji od naših očeva i majki iz šezdeset i neke. I oni su onda bili puni mržnje onako kako smo mi to danas. Ali i nade. To nas razlikuje. U nama nade u bolje sutra nema. Zato, hvala bogu, imamo četnike, imamo Srbe, imamo vrbe. I to je sve što imamo.

(Vedrana Rudan)

Idi na temu ovog posta

Peti medjunarodni festival poezije i kratke price"Dusko Trif

Uto Okt 11, 2011 12:18 pm

djmediana (Poslato Uto Okt 11, 2011 12:18 pm)

Peti medjunarodni festival poezije i kratke price"Dusko Trifunovic"

Ziri festivala radio je u sastavu mr. Jovan Mihajilo (predsednik), mr.
Nera Legac (clan) i Stojan Simic Krpica (clan). Na konkurs je stiglo
nekoliko hiljada radova od vise stotina autora iz zemlje i
inostranstva (mahom iz zemalja bivse Jugoslavije).

Prvu nagradu festivala "Dusko Trifunovic"u konkurenciji do trideset
godina za poeziju dobili su: Srdjan Orsic iz Dalja i Nemanja Arsic iz Novog Sada.
Srđan Orsić, rođen u Vukovaru 1987, diplomirao na Odseku za srpsku
književnost i jezik u Novom Sadu, objavio zbirku poezije ,,Mesečar''
(SKD Prosvjeta, Zagreb, 2008.), dobitnik druge nagrade 2009. i prve
nagrade 2010. na Festivalu poezije mladih u Vrbasu. Poeziju i radove
iz struke objavljivao u periodici i na internet portalima...

Nemanja Arsovic ,rodjen u Krusevcu 20.11.1982.Odmah "dopremljen" u Novi Sad i od tada je tu.Ziveo u Sofiji 3 godine dok mu je majka predavala srpski jezik Bugarima, pa mu je dojadilo i ponovo je bio dopremljen u Novi Sad,.Isao je u skolu "Djordje Natosevic" do 7 razreda kad prelazi u Bugarsku i nastavlja skolovanje u Engleskoj gimnaziji(KOD NJIH TO POSTOJI).Opet povratak u Novi Sad i nastavak skolovanja u gimnaziji "Jovan Jovanovic Zmaj".Posle zavrsene gimnazije upisuje se na Filosofski Fakultet smer filozofija.Sada je apsolvent ..

Medjunarodne prve. nagrade za poeziju:"Stanislav Preprek", "Mihail Babinka"2. nagrada "Janos Siveri", "Joan Flora"ucestvovao na tri slem festivala u Novom Sadu i na mnogo poetskih veceri ili kako to nazivaju jos "poezijom u kuci"crnoj u Novom Sadu u Beogradu na Poetskom Clubbingu nekoliko puta .Ucestvovao na sajmu knjiga u Novom Sadu na face book pesnickom festivalu kao i poetskom maratonu u Beogradu, isto na sajmu knjiga u Beogradu.Objavljene pesme u casopisu "Zlatna Greda".Knjiga poezije je u pripremi trebalo bi da izadje za nekoliko medrugu nagradeu za poeziju dobila je Katarina Kovcin,Milica Milosavljevic iz Beograda.trecu nagradu.

Drugu nagradu za poeziju u kategoriji do 30 godina je dobio Dragan Jankovic iz Osijeka.Trecu nagradu za poeziju u kategoriji do 30 godina dobila je Milica Djordjevic iz Vranja.

srednjoskolci poezija
prva nagrada za poeziju Jelena Bandic
druga nagrada za poeziju Jefijima Kocic iz Nisa
treca nagrada za poeziju e Stefan Petrović, Smederevo .

srednjoskolci kratke price
prva nagrada Nevena Krecak,ekonomska skola,Zemun;
druga nagrada Katarina Radic .
treca nagrada je pripala Jeleni Milić iz Beograda

Prvu nagradu festivala "Dusko Trifunovic"u konkurenciji do 30 godina
za kratke price dobio je Damir Bojić. Živi u Novom Sadu i imam 24 godine. Trenutno sam na master studijama komunikologije, dok sam prošle godine završio žurnalistiku. Piše priče i pesme, a već neko vreme radi na svom prvom romanu..
Drugu nqgradu je dobiola Irena BERA iz Novog grada..
Trecu nagradu dobila je Ivana Maric iz Zagreba.
..
. .

poezija osnovci

prva nagrada: Elena Tadic i Anastazija Kocic
druga nagrada: Marija Kostic iz Beograda,
treca nagrada:Nena Lakic iz Kragujevca.

kratka prica osnovci

prva nagrada Andejela Igic iz Nisa

drugo nagrada Andrija Mitrovic iz Smederevske Palanke.
treca nagrada Nemanja Kovacevic iz Gajdobre,

Dodela nagrada ce se izvesti u odeljenju Gradske biblioteke "Stevan Sremac"

Novi Sad

Narodnih heroja 19

u utorak 13.09.2.11.godine u 19 sati uz odgovarajuci umetnicki program..

Idi na temu ovog posta

TRECIi međunarodni festival "Trifun Dimić" u Novom Sadu, naz

Uto Okt 11, 2011 12:17 pm

djmediana (Poslato Uto Okt 11, 2011 12:17 pm)

TRECIi međunarodni festival "Trifun Dimić" u Novom Sadu, nazvan imenom jednog od najvećih romskih pesnika u Vojvodini,romski Vuk Karadzic, objavio je konkurs za literalne radove na slobodne teme u kategoriji pesme i kratke priče u kategoriji osnovaca,sredenjoskolaca i omladine do 30 godine.

Poziv za učešće upućen je deci, srednjoškolskoj, studentskoj i omladini do 30 godina, bilo da su iz Srbije, ili van nje.

Radove treba poslati na e-mail adresu: stojan.simic.krpica@gmail.com, ili poštom, na adresu: Drugi međunarodni festival poezije "Trifun Dimić"
(za konkurs), Stojan Simić Krpica, Marka Miljanova 18/39, Novi Sad, Republika Srbija.

Radove (do tri pesme, odnosno priče) treba poslati do 25. .oktobra 2011.godine u tri primerka (za one koji šalju poštom), a u jednom primerku za one koji šalju e-mailom.

Potrebno je poslati i kratku biografiju uz napomenu u kojoj kategoriji ucestvuje,u kategoriji osnovaca,u kategoriji srednjoskolaca ili u kategoriji do 30 godina.

Festival organizuje Scena svih kreativnih, prema ideji i inicijativi Stojana Simića Krpice, uz podršku mrJovana Mihajila i mr Nere Legac Rikic.

Idi na temu ovog posta

Plakati

Sub Sep 24, 2011 4:13 pm

Lune (Poslato Sub Sep 24, 2011 4:13 pm)

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/c ... e_2009.jpg

Idi na temu ovog posta

Zeitgeist selo...

Pet Avg 26, 2011 5:19 pm

joeki (Poslato Pet Avg 26, 2011 5:19 pm)

Ljudi treba nam predlog za lokaciju gde bi mogli poceti sa izgradnjom ZeitSela...dajte predloge...prikljucite se grupi http://www.facebook.com/#!/groups/244705948890825/

Idi na temu ovog posta

Zeitgeist selo...

Pet Avg 26, 2011 5:18 pm

joeki (Poslato Pet Avg 26, 2011 5:18 pm)

Ljudi treba nam predlog za lokaciju gde bi mogli poceti sa izgradnjom ZeitSela...dajte predloge...prikljucite se grupi http://www.facebook.com/#!/groups/244705948890825/

Idi na temu ovog posta

Zeitgeist selo...

Pet Avg 26, 2011 5:17 pm

joeki (Poslato Pet Avg 26, 2011 5:17 pm)

Ljudi treba nam predlog za lokaciju gde bi mogli poceti sa izgradnjom ZeitSela...dajte predloge...prikljucite se grupi http://www.facebook.com/#!/groups/244705948890825/

Idi na temu ovog posta

Wireless

Pon Avg 22, 2011 10:43 am

Mantas (Poslato Pon Avg 22, 2011 10:43 am)

proslo 4 godine od mog poslednjeg posta ali evo kao sto sam i obecao prva kikindska bezicna mreza je tu pod nazivom Udruzenje gradjana Enterprise..budite i vi deo mreze ucestuvjte u njenom radu,sirenju..za sada imamo dve pristupne tacke pod imenom (SSID) kiwireless i kiwireless 1 koje rade u 802.11b/g modu..http://kiwireless.serbianforum.info/

Idi na temu ovog posta

Udruzenje gradjana Enterprise

Pon Avg 22, 2011 10:16 am

Mantas (Poslato Pon Avg 22, 2011 10:16 am)

Enterprise je osnovan 2011 godine kao projekat nekolicine mladih entuzijasta i zaljubenika u zicne, bezicne mreze i kao takvo je i prvo Udruzenje ove vrste na teritoriji opstine.Ciljevi udruzenja su: zаlаgаnje zа nаučno i stručno istrаživаnje bežičnih (WLAN) i žičаnih (LAN) mrežnih tehnologijа, podsticаnje sаvremenih vidovа komunikаcije putem novih tehnologijа, edukаciju i podsticаnje tehničke kulture i rаzvoj informаtičkog i modernog društvа..Otvoreni samo za sve vidove saradnje sа držаvnim orgаnimа, orgаnimа lokаlne uprаve i sаmouprаve, institucijаmа i ustаnovаmа, školаmа i fаkultetimа, orgаnizаcijаmа inovаtorа i drugim udruženjimа u cilju poboljšаnjа i unаpređenjа informаtičke tehnologije, telekomunikаcione infrаstrukture žičаnog i bežičnog umrežаvаnjа.Svi gradjani koji su zainteresovani za moderne informaticke tehnologije i komunikacije putem istih,zele da ucestuvuju u sirenju mreze,timskom radu,edukaciji,seminarima,radionicama su dobro dosli.Mreza za sada ima tri pristupne tacke pod nazivom kiwireless, kiwireless 1, kiwireless 2 koje rade u 802.11b/g modu,postoje i gaming server,ftp server,teamspeak server.Forum na adresi http://kiwireless.serbianforum.info/
PRIDRUZITE NAM SE, BUDITE I VI DEO PRVE KIKINDSKE BEZICNE MREZE!!!!

Idi na temu ovog posta

Zeitgeist selo...

Sub Avg 13, 2011 12:35 am

joeki (Poslato Sub Avg 13, 2011 12:35 am)

Neko je ovo verovatno procitao, za one koji nisu cisto da Vam javim...

Ibrahim Tanović:

Postovana Zajednico, drage sestre i braco,

kao sto svi vjerovatno vec znate, nas trenutni cilj je izgradnja po jednog naselja u sve tri nase drzave. Ta naselja ce biti u potpunosti samo-odrziva i biti ce zasnovana na RBE principima, a to znaci da necemo koristiti novac, nego cemo plodove nase proizvodnje i rada usmjeriti direktno ka stanovnicima, uvijek trudeci se da u sto vecoj mjeri zadovoljimo sve potrebe stanovnika. Koristicemo obnovljive izvore energije poput vjetra, sunca i vode, nasi stambeni prostori ce biti napravljeni od materijala koji je proizveden da traje sto duze i odupre se svim vremenskim nepogodama, a nasu hranu cemo uzgajati koristeci hidro- i akvaponiku, trudeci se da uvijek majci zemlji vratimo ono sto smo od nje uzeli kako bi osigurali nasu ekzistenciju i u dolazecim narastajima.

To je ono gdje za sada zelimo stici. No, taj put je vrlo tezak i dug, pa ga moramo prelomiti u faze. Uz sve faze nam mora ici konstatno ucenje (evoluiranje) zajednice i sopstvena nadogradnja. Prva konkretna faza je odredjivanje prvih 20 stanovnika koja ce naseljavati pojedina naselja. Uz tu fazu ide i prikupljanje informacija o mogucim lokacijama za kupovanje ili koncesiju zemlje. Moguce je da uzmemo vec neko postojece selo koje bi zelilo da u potpunosti prihvati nase RBE principe i tako ga asimiliramo u nas kolektiv. A moguce je i da pocnemo sasvim od pocetka, od gole zemlje i vode i sume... Na tu lokaciju bi tih prvih 20 stanovnika naselja u pocetku dolazilo samo vikendima i onda na licu mjesta donosili odluke o narednim koracima. Tako ce se lagano ta lokacija pretvarati u naselje, mozda prvo sa satorima ili nekim starim kucama, a onda obogacivati sve vise pravcem naseg cilja, tj. uspostavljanja samo-odrzive RBE zajednice.

U ovom trenutku je bitno da svako od vas dobro razmisli da li zaista zeli ucestvovati u ovom plemenitom projektu i u slucaju pozitivnog odgovora razmisli na koji nacin trenutno moze doprinijeti realizaciji nasih ciljeva. Ideal je da svi znamo sta treba da se uradi i onda dobrovoljno uzimamo zadatke, bez da nam neko mora govoriti sta se treba uraditi. Moramo nauciti da samostalno preuzmemo inicijativu i sa njom i odgovornost za nasa djela i nacine na koji provodimo nase vrijeme. Samo u (nadam se vrlo rijetkim) slucajevima kada pojedini clanovi zajednice zaista ne znaju na koji nacin mogu doprinijeti boljitku zajednice, trebali bi im dodijeliti zadatke od strane upravnog odbora. U tim slucajevima upravni odbor mora u potpunosti razumjeti ZASTO taj doticni clan nije bio SAM sposoban da nadje sebi neki zadatak na kojem ce raditi.

Zato zelim da sada apelujem na vas da se upitate:

1. da li zaista zelite raditi na ostvarivanju ove ideje?
2. na koji nacin SADA mozete doprinijeti njenoj realizaciji?
3. u slucaju da ne znate kako mozete doprinijeti, molim vas da se javite na zid, pa cemo se potruditi da vam pomognemo.

hvala vam na paznji.

peace!

www.facebook.com/groups/244705948890825 ... 2020844551

www.facebook.com/groups/244705948890825 ... 2014134885

www.facebook.com/groups/244705948890825 ... 4860844267

I naravno, svi ste dobrodosli!

Potrazite nas i na facebook-u u grupi ''ZeitSela''

Idi na temu ovog posta

Konkurs za Peti medjunarodni i festival za decu oštecenog sl

Uto Jun 28, 2011 2:09 pm

djmediana (Poslato Uto Jun 28, 2011 2:09 pm)

Konkurs za Peti medjunarodni memorijalni festival za decu oštecenog sluha "Ruzica Mihajilo",

Po ideji knjizevnika Stojana Simica Krpice,uz podrsku mr Nere Legac RIKIC,, u saradnji i uz podršku Organizacije za gluve Novog Sada, raspisuje se

konkurs za Peti meðunarodni memorijalni festival za decu ostecenog sluha "Ruzica Mihajilo", za literarne radove u kategoriji pesme i price, za likovne radove u kategorijama crteza u olovci, crteža u temperama i crteza u pastelnim bojama.

Pravo ucešca imaju sva deca ostecenog sluha iz zemlje i sveta. Radove - literarne (do tri pesme, odnosno, do tri price), slati na do 25 AVGUSTA 2011.godine u tri primerka sa punim imenom i prezimenom ucenika, odnosno, ucenice, imenom skole, nastavnika i adresom. Radove - likovne (do tri crteza) slati sa nazivom rada, imenom ucenika, odnosno, ucenice, nazivom tehnike rada, dimenzijom rada, imenom nastavnika, nazivom skole i adresom.

Bice dodeljene diplome, plakete i novcane nagrade

radove treba slati na adresu:

Peti medjunarodni memorijalni festival za decu ostecenog sluha "Ruzica Mihajilo" (za konkurs), Organizacija za gluve Novog Sada, Miletcieva 18, 21000 Novi Sad, Republika Srbija

ili literarne radove na email stojan.simic.krpica@gmail.com

Idi na temu ovog posta